Najdraža moja… majkice mila, utjeho moja, srce vrišti tvoje ime…
U tišini sjedim gledam tvoju sliku, ljudi dolaze i odlaze, ja ih i ne vidim, ja ih i ne čujem…
vidim samo tebe, čujem samo tvoj mili glas…
Bila si naša heroina, na svojim krhkim leđima nosila si težak križ, a često i naše..
uvjek nasmijana, čak i u najvećoj boli.
Zašto ja ne mogu biti hrabra poput tebe!
Zašto nemam tvoju blagost i mirnoću! A ne, ja ovako buntovna i luda od boli, želim sve rastjerati i
ostati sama sa svojom tugom, mirisati tvoje stvari, sjećati se tvojih razgovora…
Majkice mila, kako te samo tata volio… to cijeli grad zna… bila si ljubav njegovog života, živio je za tebe.
Molio se , spavao ispod tvog prozora, bila si njegova radost… ostat ćeš njegova radost…
Sve još miriše na teba mama…gledam tvoju sliku, tako ludo mi nedostaješ.
Svaka minuta bez tebe je preduga…
Spavaj majkice mila, ne boluj više, ne brini za nas… nek’ te anđeli ljube i miluju kad ne mogu više ja.
Ti živiš u meni, u srcu mom caruješ.
Ne mogu ti reći zbogom, reći ću samo: volim te, čekaj me…

Tvoje kćeri ANDRIJANA i IVANA.